DOKTORE LAZO I DOKTORE DUKA - I DANAS STE NA BRANIKU OTADŽBINE


Kolumne | 15.04.2020

Pridružio sam se večeras ponovo našoj odbrambenoj liniji u 20 časova, puštajući sa prozora dnevne sobe „Marš na Drinu“, u znak sjećanja na pokojnog  Doktora Lazu, ali i u znak sjećanja na moga brata, takođe pokojnog, Doktora Duku, oba legende sa srpskih ratišta, oba čuvena ratna hirurga.


Oba su se odazvala i svome pozivu, i svojoj otadžbini, i odbrani srpstva, najprije u Krajini, gdje su se i upoznali, a zatim Doktor Laza operiše u Sarajevu, a Doktor Duka u njegovoj rodnoj Hercegovini, u Nevesinju – u istim uslovima, u poljskim bolnicama, ponekad i na  ledinama, ali uz mnogo entuzijazma i želje da se spasi čovjek.


Oni nisu tražili bolovanje, ni tada, ni kasnije, nisu bježali od onoga što smo nazivali  „dug otadžbini“, nisu se krili po udobnim foteljama, niti su se branili od kiše granata debelim zaklonima, ne tražeči pri tom ništa zauzvrat, jer se to kod svakog časnog Srbina podrazumijeva, a od sebe su davali sve.


Jednom sam pitao Sloba (mi smo ga u familiji zvali Slobo, ali su ga u Nevesinju i Krajini zvali Doktor Duka) – kako je uspio operisati tolike ljude po ledinama, a on mi kratko odgovori: 


 – K`o Rosa čarapu (a Rosa je njegova pokojna majka, prvoborac prošloga rata).


– Kako bolan k`o Rosa čarapu? 


– Pa lijepo, ako je rana manja onda ima i materijala da se brzo zakrpi, a ako je dobro stradao moram se potruditi malo više, najprije odstraniti ono što je dobro proparalo, pa onda sa jedne strane pritegnuti, sa druge strane pritegnuti, malo koncem pripeti i u učvrstiti. Niko mi nije štep vratio na popravku.


O ovoj surovoj stvarnosti tih ratnih godina on i nije mogo pričao, a ako bi je pominjao, pričao bi uglavnom na ovaj način, veselo i uz različite dosjetke kojih se danas sjećaju svi u Nevesinju.


Znao je moj dobri Slobo operisati jednom rukom, a drugom davati krv ranjeniku, jer bi do bolnice sve bilo uzaludno i kasno, a sličnih je situacija, kažu, imao i doktor Laza, koji nije posustao ni pred korona virusom, iako je znao da se izlaže velikom riziku, dok je Slobovo dobro srce iznenada stalo, doduše u normalnim uslovima, ali takođe dok je bio u bijelom mantilu.


Ponosan sam večeras bio na sve naše ratne doktore koji više nisu sa nama, a među kojim Hercegovina pamti i doktora Grahovca, kao i brojne druge medicinske radnike koji su i mrtvi na braniku otadžbine, ali i na sve one medicinare koji danas stoje na jednom drugom braniku i časno nose bijele mantile... 


SARANSAK