VLADIKA GRIGORIJE: ZAŠTO SAM SE ZAMONAŠIO, KADA SAM ZAPLAKAO


VLADIKA GRIGORIJE: ZAŠTO SAM SE ZAMONAŠIO, KADA SAM ZAPLAKAO 


Za vladiku Grigorija svi koji ga poznaju kažu da zna značenje reči - čovek. A on je jedan od onih među nama koji ne skriva kada je tužan ili srećan. Jednostavnim jezikom, razumljivim svima, ovaj vladika svoja osećanja deli u besedama ili se uhvati pera. Tada poziva na ljubav, na ono dobro u ljudima, govori o ljubavi prema Bogu.


PITANJA IZ DETINJSTVA, ŽIVOT BEZ OCA I - ILI ZAŠTO SU BITNI ODNOSI MEĐU LJUDIMA


"Da bih na ovo pitanje pružio tačan odgovor, prisetiću se ranog dečaštva i mladosti, vremena u kojem su me intenzivno zaokupljala pitanja: Ko sam ja? Kuda idem? Kako je nastao svet? Hoće li sve što postoji proći i nestati? Gde je moj umrli otac? Zašto osećam prisustvo onih kojih nema tu pored mene?


Još u vreme kada se počela javljati zapitanost o svetu koji me okružuje, počeo sam razmišljati o večnosti. To razmišljanje će me – nekad svesno, nekad podsvesno – pratiti kroz celi život. Budući da sam oca izgubio kao četvorogodišnjak, za mene je taj gubitak bio od životnog značaja. Pomenutom misaonom ozračju dobrim delom doprinela je i začuđenost pred tajnama prirode i lica koja su me okruživala. Jednovremeno postajao sam svestan i činjenice o važnosti drugih ljudi za moje postojanje. Da bližnji osmišljava i upotpunjava moje postojanje, naučio sam još u porodičnom okrilju – iz odnosa sa majkom, bratom, dedom (pa čak i sa umrlim ocem), iz njihove ljubavi koja je usmeravala svaki moj (po)dvig i postupak.


Mnogo kasnije, kao učenik bogoslovije, shvatio sam da odnos sa drugim bićem, iz koga crpimo svoj identitet, bio to bratski, prijateljski, roditeljski, ljubavni ili kakav god drugi, biva tek u svojoj punoći ostvaren kada je oposredovan, upotpunjen Bogom i njegovim prisustvom. To me je učvrstilo u spoznaji da uspostavljajući međuljudske odnose zapravo neprestano težimo da uspostavimo onaj krucijalni odnos – odnos sa Bogom. Preko ovih pitanja i saznanja do kojih su me ona dovodila polako sam se uputio stazom bogotražiteljstva koja će me vremenom uvesti u Crkvu."


SUZE KOJIH ĆE SE UVEK SEĆATI, KADA JE POČEO DA SE MOLI I UŠAO U CRKVU


"U moje sećanje trajno se urezala slika događaja koji je u krajnjem ishodu doprineo ovom činu. Jednog dana, nakon nevažne svađe sa bratom kojeg sam uvek voleo do obožavanja, slomljen i očajan uzeo sam Jevanđelje koje je stajalo skoro netaknuto od očeve smrti. Otvorio sam ga i počeo čitati. Bio je to odlomak koji govori o odnosu sa bližnjim, bratom, svakim čovekom - 'Ako ti sagreši brat tvoj'. Izašao sam u dnevnu sobu, tamo je brat gledao televiziju. Nisam ni pomenuo prethodnu svađu, samo sam rekao: 'Mogu li da ti pročitam nešto!' Ćutao je, a ja sam počeo da čitam. Nakon nekoliko minuta primetio sam da plače, a posle nekoliko časova čitanja obojica smo plakali. Ništa nismo govorili, nismo tumačili ili raspravljali. Te noći sam počeo da se molim. Stajao sam pred ikonom i molio se iskreno. Stalno sam govorio i vapio: 'Čuj me, Bože moj!', jer sam čuo da se tako moli moja majka: 'Usliši glas moj, ne ostavi me, ne odbaci me, primi me.' Dok se molitva umnožavala i pročišćavala moj zaparloženi sluh, odnosi sa drugima su se produbljivali postajući skladniji.


Mnogo godina kasnije na temelje vere oblikovane još u detinjstvu nekako se prirodno nadogradila teologija. Ona je u moj život ušla nečujno u četvrtom i petom razredu bogoslovije, kada smo počeli učiti dogmatiku. Teologija je postala novi zanos, radost, put i cilj. Učio sam o Bogu, Trojici, o Hristu, o Crkvi – sve je to bilo veoma bitno za mene. Teologija je postala novi oblik molitve, novi način traženja odgovora na sudbinska pitanja."


A ONDA JE DOŠAO RAT I MONAŠENJE


"Posle završene bogoslovije i Bogoslovskog fakulteta došao je rat i moje zamonašenje. Kao sveštenik u ratu, sahranjivao sam mnoge mlade ljude i to su sećanja koja se ne zaboravljaju i koja svaki potonji trenutak života i radosti prate kao smrtna senka. Iz tog vremena pamtim samo dve vrste odnosa: sa Onim kome sam u ruke predao svoju dušu, tj. svoju slobodu, i sa onima koje sam sahranjivao i kojima nisam mogao dati ništa, a koji su postali moji verni saputnici. I opet je, kao i prilikom očeve smrti, smrt veoma snažno postavila pitanje smisla života. Iako smo često plakali i tugovali za bližnjima i daljnjima, Crkva nam je bila sve i davala nam je istinsku Svetlost. U tom periodu došao sam do važnog zaključka: Crkva ne bi trebalo samo da nam pruža odgovore na krajnja pitanja već da bude uvek tu, u svakom trenutku naših života. Uveren sam da ona treba ne samo da nam razjasni zašto se neko rađa i umire, već i da nam otkrije zašto uopšte postojimo.


Iskustva koja sam stekao u detinjstvu i ranoj mladosti bila su mi od velike koristi kada sam postao sveštenik i starešina manastira. Taj put i život bili su jedino mogući u živom odnosu sa Bogom i sa drugim ocima i narodom. Držao sam se čvrsto za Gospoda i Crkvu, propovedao sam, deci, omladini, ljudima! Najveća uteha bila je u krštavanju ljudi na rekama, na kojima smo sedeli i plakali, bežeći od faraona ovoga sveta. Tada sam doživeo Crkvu, krštenje i liturgiju kao nikada pre: snažnu i svetu, svetlu. Susret svetova zbivao se među nama."


 VLADIKA I PISAC


Poslednja u nizu knjiga episkopa Grigorija je - "Biti sa drugim". Svoj povez dobila je pre dva dana, u petak, pred samo vladikino ustoličenje u Eparhiji frankfurstkoj i sve Nemačke. S vladikinim blagosolovom "Blic" ekskluzivno i prenosi ove delove njegovog života. Kaže da mu je ovo delo dok ga je pisao pomoglo da spozna i sagleda složenost odnosa i veza na kojima počiva ovaj svet, "koji je jednovremeno rajska dolina i dolina plača" . I kada se piše, postoje one druge ličnosti, ljudi. Kaže vladika, tada u trenu raskrilite i otvorite svoju dušu drugome…


Dodaje da je otuda pisanje možda najsličnije molitvi – to je neprestani odnos i okrenutost ka drugome… Zbog svog ambivalentnog karaktera pisanje je podjednako ushićenje i muka duha i uma – ushićenje jer u onome koji piše tinja neizreciva potreba da sa drugim bićem podeli ono o čemu razmišlja ili što oseća, a muka je pak jer je uvek prisutna bojazan da nećemo valjano umeti da misao uobličimo i izrazimo rečju.


Pola veka Zapadnoevropske eparhije 


Posle gotovo dvadeset godina u Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, vladiku Grigorija koga su Hercegovci ispratili u suzama, u tron episkopa frankfurtskog i sve Nemačke uvešće vladika šabački Lavrentije. Episkop Lavrentije je bio i prvi vladika na ovim prostorima jer je Eparhija osnovana 1969. godine a tada se zvala Zapadnoevropska i Australijska eparhija. Vladika Grigorije biće četvrti episkop po redu ove eparhije koja sledeće godine slavi pola veka postojanja. Na ovogodišnjem Saboru sam se prijavio da preuzme upravljanje i sredi stanje u Eparhiji, koju niko nije želeo jer je u velikim dugovima. Ustoličenje je bilo u crkvi posvećenoj Svetom Savi u Diseldorfu.


 


 


blic

Loading ...

ANKETA

Da li ste zadovoljni novom autobuskom stanicom?