SLOBODANU DUKI NEVESINJSKA PLAKETA „SVETI DIMITRIJE“


SLOBODANU DUKI NEVESINJSKA PLAKETA „SVETI DIMITRIJE“


Ponosan i tužan što nisam danas u Nevesinju, na dodjeli plakete „Sveti Dimitrije“ kojom je posthumno odlikovan moj rođak dr Slobodan Duka, ratni hirurg i s pravom mogu da kažem heroj Nevesinja, morao sam napisati da bio legenda, uzdanica i ponos cijele naše porodice.


Preplavio me je danas ponos što je bio naš, što je bio moj i što je iz Srbije u ratnim godinama došao tu u Hercegovinu, da bude sa nama, da nam pomogne kada smo krvarili, da nas tješi kada smo plakali, da nas sokoli kada smo posustajali.


Pričali su nam da je činio čuda, da je spasavao ljude na ledini, da je bio toliki čudotvorac da je i mrtve oživljavao.


- Kolega Duka, hirurg dobrovoljac iz Srbije, koji je obišao i radio na svim ratištima po Bosni i Krajini,  - dvoumio se u operacionoj sali da li jednom ranjeniku da amputira nogu ili da ipak pokušamo da mu je spasimo. Zove me na konsultaciju. Dok prolazim hodnikom, čujem neku galamu u prizemlju i razabrah da neki ranjenik umire na rendgenu.  


Viknem da ga iznesu na sprat. Onako na nosilima ga postaviše na neki sto u predsali. Vidim odmah da je iskrvario i dok ga postavljamo na sto, čujem onaj poslednji samrtni ropac. Prestadoše mu sve životne funkcije, zenice se raširiše, prestade puls - ne diše. 


U magnovanju viknem sestri Snežani Zubac da mu odmah priključi dve infuzije. Zgrabim skalp i isprepariram dve tibijalke, a kolegi Duki kažem da odmah otvori ranjenika. Dok Duka pravi rez, čujem sestru Snežanu, govori anesteziologu:


- Radmilo, Radmilo, gledaj ovih ludih hirurga, seku i operišu mrtvog čoveka! Ne obraćam, naravno, pažnju na to. Čim Duka napravi rez, uđem rukom u trbuh ranjenika, odstranim hematome i dođem do aorte. Ona mirna, ne pulsira! Kažem Snežani i Radmilu da pritisnu infuziju da brže teče. Aorta odjednom zapulsira. Radmilo onda dovuče aparat za anesteziju i intubira ranjenika, a mi nastavismo sa operacijom, taman tu u predsali, na nosilima, jer je u operacionoj sali već ležao ranjenik-


Ovo je samo jedan detalj o kome je svjedočio poznati ratni hirurg doktor Đuro Musić koji je sa mojim Slobom činio tada u Nevesinju čuda.


-Bio mi je kao brat, kao rod najrođeniji i uvijek smo bili zajedno. On je više operisao na ledini nego li u operacionoj sali. E, koliko smo ranjenika dovukli iza džbunova, pa bi im najčešće rane vidao ili tu ili u kolima, samo najhitnije smo vozili do bolnice, ili one najteže slučajeve do Podgorice.


Ove riječi mi je bezbroj puta ponovio moj dobri prijatelj i veliki patriota Željko Laketa koji je isto tako zaslužan za spasavanje mnogih nevesinjskih ratnika, a koji se, iako veterinar po profesiji, u ratu angažovao kao vozač automobila Hitne pomoći i prevozio ranjene pod kišom granata i kuršuma, a kada je pošteno odužio svoj dug otadžbini na kraju rata odselio u Kanadu.


Ovakvi su, uostalom, bili svi moji dragi rođaci i prijatelji, jer se tada sve ono što je razmišljalo drugačije nije ni računalo.


Zato sam danas jako ponosan na moga i našeg Sloba, na naše Nevesinje i Hercegovinu…


ŽELJKO DUKA - SARANSAK