IZLOŽBA POZORIŠNIH PLAKATA JOVANA TARBUKA I MARIJE JEVTIĆ


IZLOŽBA POZORIŠNIH PLAKATA JOVANA TARBUKA I MARIJE JEVTIĆ


Već drugog dana Festivala Festivala u Trebinju otpočeo je i festivalski  prateći program, u okviru koga je u galeriji Kulturnog centra otvorena izložba pod nazivom „Pozorišni plakat“ čiji su autori dvoje dizajnera - Jovan Tarbuk iz Narodnog pozorišta Beograd i Marija Jevtić iz Ateljea 212.


Uz objašnjenje da plakat pripada primijenjenoj umjetnosti i da ima određenu funkciju, teatrolog, dr Milovan Zdravković je objasnio da su to umjetnička, informativna i dokumentaristička funkcija.


Plakat treba da na neki način predstavi pozorište, da prati identitet pozorišta, a sve treba da zavisi od toga kakva je to institucija – nacionalna, gradska, regionalna komedija, opera, mjuzikl. Treba da predstavi pozorište, treba da predstavi pozorišnu predstavu i naravno, kroz sve to treba da se predstavi i autor. Ta kompatibilnost je vrlo važna za plakat“, naglasio je Zdravković.


Osvrćući se konkretno na plakate Jovana Tarbuka i Marije Jevtić, on kaže da Tarbuk „svoju estetsku formu usmerava ka apstraktnom prikazu“, dok Jevtićeva „ide ka fotografijama ili figurama umetnika ili likova iz predstave“.


On dalje objašnjava da se često dešava da autori, u želji da sebe istaknu, zapostavljaju odrednice kao što je vizuelni identitet pozorišta, a u čemu je, tvrdi dalje, vrlo dobro uspio dramaturg Željko Hubač. 


Sam Hubač, koji je takođe govorio na otvaranju ove izložbe, osvrnuo se podrobnije na rad i pristup izradi plakata dva pomenuta dizajnera koji na različite načine šalju poruku publici – da dođu da pogledaju predstavu.


Ovo je jako dobar izbor da i Jevtićka i Jovan imaju zajedničku izložbu danas ovde, jer su u pitanju dva primera koji nam pokazuju kako je moguće od plakata stvoriti umetničko delo koje provocira, koje tera publiku da dođe i pogleda predstavu, s tim što je jako dobro Milovan primetio – da Jevtićka kroz figire pokušava da ispriča priču i tu i tamo pristaje na jednu vrstu kompromisa sa komercijalnim efektom, sa jedne strane, dok je sa druge strane Jovan direktniji, političniji, konkretniji, on ima neku potrebu da se hrve sa stvarnošću. 


I zaista, efekat plakata koji njih dvoje daju jeste efekat da vama pažnja stane, da vi to pogledate, da vas zaintrigira da dođete i pogledate predstavu iza koje stoji takav plakat“, kazao je Hubač.


On je napomenuo da Jevrićeva plakatima „Mrešćenje šarana“ ili „Razvojni put Bore Šnajdera“ daje naročito dobar vizuelni identitet, dok je Tarbuk dosta radio i na dizajnu knjiga, mnogobrojnih logotipa za koje je dobijao i nagrade, pa je čak bio i plagiran od jedne ozbiljne marketinške kuće. 


Oba promotera izložbe su izrazila naročito zadovoljstvo što je upravo Festival festivala dao pažnju ovom, kako Hubač kaže, “pomalo zaboravljenom segmentu vizuelne umetnosti”, jer se pomoću plakata može uvidjeti i u kojoj mjeri određena pozorišna sredina funkcioniše i kako je finkcionisala u određenom vremenu.


Na taj je način, kako kažu, očigledan i život Narodnog pozorišta Beograd, Ateljea 212, ali i Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje ima značajan vizuelni identitet kroz vrijeme.


Hubač smatra da pozorišni program mora da bude „jedna vredna knjižica atraktivna u vizuelenom i sadržajnom smislu“, jer publika voli i da skuplja te knjižice, pa se kasnije može vratiti svom pozorišnom iskustvu, ali se na taj način stvaraju i neki mali pozorišni muzeji, što ista stvar može biti i sa pozorišnim plakatom...